Moje iskustvo sa kancerom u šesnaestoj godini
Published on 12:05, 09/19,2015
-Hmm, odakle da počnem?
Sve se to odigralo na Badnje veče. Nije mi bilo u planu da izađem u kafić sa društvom, bila sam veoma neraspoložena zbog jakog bola koji je prolazio kroz moju desnu ruku. Nakon nekih pola sata, ubedili su me, obukla sam prvo što mi je palo pod ruku, vezala kosu i na brzinu izašla iz kuće. Sastali smo se, i nesluteći šta me čeka. Pošto smo stigli u kafić, našli smo prazan sto, naručili piće, i noć je mogla da počne. Međutim, sve stolice su bile zauzete, drugarica i ja smo ostale da stojimo. Taj bol se povratio, bio je sve jači. Drug, koji je sedeo, nije hteo da mi ustupi mesto ni na 5 minuta, koji su mi, u tom trenutku bili veoma potrebni. Molila sam ga, svaki put bi me odbio. Posle nekoliko minuta prepucavanja sa njim, uhvatila sam drugaricu za ruku i rekla:
"To je to, ja više ne mogu. "
Uz njenu pomoć, izašle smo napolje.
Smestila me je na neki bedemčić, dok je, kako je ona rekla, otišla po nekog da mi pomogne, i odveze me kući. Ti minuti koji su prolazili dok se ona nije vraćala, za mene su bili kao sati. Pokušala sam da ustanem. U životu jači bol nisam osetila. Parao je preko celih leđa i prošao duž cele ruke. Preznojala sam se, osećala malaksalost. U tom momentu, pritrčala mi je sestra, koja mi je pomogla da odem do bratovog auta. Čim sam stigla kući, legla sam na krevet i nećete verovati, taj užasan bol je odjednom prestao, ustala sam, kao da se ništa pre toga nije desilo. Ali to je bila kao neka 'varka' , 'to' u meni se izgleda poigravalo sa mnom. I moram da priznam, uspevalo mu je. Ali taj, da kažem mir, nije dugo trajao. Božić, Jedan od najomiljenijih praznika svih nas. Dan mi je počeo kako treba. Bila sam srećna, ali ni to nije dugo trajalo. Uveče, između 19 i 20 časova, još jači bol se vratio, na sav glas sam vrištala, roditelji nisu znali šta da rade sa mnom. Obe smo bile u suzama, mama me je jedva obukla, svaki dodir, svaki pokret me je nenormalno boleo. Otišli smo hitno u bolnicu, dočekala me je, ne tako druželjubiva medicinska sestra. Nisam mogla ni da stojim, ni da sedim, čak ni da ležim. Rekla mi je da moram da legnem na krevet, koji nije bio udoban uopšte, kako sam legla, bol je rastao i rastao, ja sam toliko plakala, da nisam mogla da prestanem. Sestra je ušla besna u tu 'ordinaciju' i kao svi do sad, rekla je da lažem da me boli, da takav bol nije moguć, a da se ništa po telu ne primeti. Dobila sam jedan bensedin i poslala nas je kući. Preko noći sam se smirila, sutradan je sve bilo normalno, mada, kako su sati prolazili, veče se bližilo, moj strah je sve više rastao. Bojala sam se tog bola. Ali, na neko iznenađenje, njega nije bilo. Prošla je još jedna mirna noć. Rano ujutru, mama je predložila da odemo kod fizijatra, naravno, pristala sam, misleći u sebi:
"Šta me to košta? "
Malo smo čekali, prozvao nas je. Po ulasku, činio se kao okej doktor. Nisam se prevarila, bio je i veoma zanimljiv. Počeo je da me pregleda, u jednom trenutku, stavio mi je ruke na leđa, jednu na jednu lopaticu, drugu na drugu, i rekao je da ponavljam neke reči. Zadržao se na desnoj strani. Uzeo je papir, napisao hitan uput za rendgen. Odradili smo i to. Onda je kod mene usledio strah zbog mamine reakcije kad vidi snimak, i po plućima primeti da sam pušač, sa samo 16 godina. Vratili smo se kod doktora, ja sam ostala da čekam napolju, mama je ušla. Posle dobrih pola sata u ordinaciji, izašla je. Po njenom izrazu lica videlo se da nešto nije kako treba. Kada sam je pitala, odgovorila je kratko. Sve je u redu. Otisle smo na doručak. Izvadila je telefon, nazvala tatu na posao, pitala je, jel može da izađe jer moramo u Novi Sad, u bolnicu. Gledala sam je zbunjeno. Ona mi je, nekim, veoma čudnim glasom rekla da ne brinem, i da nije ništa strašno. Tata je došao posle 15 minuta, krenuli smo, prespavala sam ceo put. Kad smo stigli na to odeljenje, sva deca su mi na prvi pogled bila čudna. Nisu imala kosu, obrve, trepavice, jednostavno, sve je tu bilo čudno. Ali ja na to nisam nešto preterano obraćala pažnju. Sedeli smo u nekom hodničiću, u međuvremenu je došla sestra Andrijana, uzela snimak, i ostale papire, a mene pozvala sa sobom. Pozvala me je u intervenciju, izvadila mi krv, a braunilu ostavila i rekla:
"Miko moja, ti moraš da ostaneš večeras ovde."
Vratila sam se u taj pomalo mračan hodnik, sela pored mame i tate, suze si mi same krenule. Pokušavali su da me smire, i da govore kako će sve to proći. Ta rečenica se vrtela sto puta. Neka doktorica je pozvala mamu na razgovor. Potom su obe izašle, mama je plakala, znala sam da ništa nije u redu. Morala je da ode sa tatom kući, da bi spakovala stvari jer ja moram da ostanem na daljem ispitivanju. Teško mi je palo, nalazim se sama u svemu nepoznatom. Oni su otišli, legla sam, a vrata od sobe su mi bila malo otvorena, mogla sam da vidim jednog čoveka i jednu ženu. Smejali su se. Za mene je to bilo čudno, jer su im deca onako izgledala, mislila sam da su neki 'odvratni roditelji' kojima nije stalo do svoje dece. Pošto sam dobila neke lekove, ubrzo sam i zaspala. Od ranog jutra počinju snimanja, razne analize, posle nedelju dana urađena mi je biopsija, u toku naredna tri dana, stigli su skoro svi rezultati, i rezultati biopsije. Mama je sva srećna ušla u sobu, rekla je:
" Dobri smo, samo je jedan, nigde se nije proširio, sve ćemo sada lako izgurati."
A meni, za tih mesec dana koliko sam tu provela, nije palo na pamet da pitam šta se sa mnom dešava, jednostavno nisam znala gde se nalazim, stalno mi se spavalo, nisam imala volju za bilo čim.
29. januar 2014. godine počinje moja borba, na institutu u Beogradu.
Prva terapija, i dalje mi niko nije rekao, niti sam imala volju da pitam šta mi se dešava. Sećam se tog prvog dana, ja ne mogu da stojim na nogama od bolova, dok se mama prepire sa glavnom sestrom koja nije htela da nas primi, jer nismo imali uput, iako smo dolazili iz druge bolnice. U tom momentu, dolazi čovek, visok, onako mršav, pomalo sam bila uplašena kad sam ga videla, samo je rekao da ostajem, jer moram da se lečim. Mama je otišla da potpiše neke papire, a mene su smestili u sobu br. 1, tu su bile još dve devojčice od 12 i 13 godina, ista slika se pojavljuje kao i u Novom Sadu, bez kose, obrva, i trepavica, svi do jednog! Ali opet ja ne obraćam pažnju na to. Posle nekog vremena, isti doktor je došao u sobu, jedino što sam čula i zapamtila od svega što je rekao , je: "Imala si jake bolove do sad,a sad ćeš imati još jače, stanje je veoma ozbiljno. "
Pomislila sam u sebi
"Bože, jel može jače od ovoga?"
Došla je nova sestra, sa nekom flašom/bocom umotanom u foliju. Pali infuzomat. Vadi jedan veliki špric, srednji i neki malo manji. E tad je krenulo pravo mučenje. Koliko dana mi je trajala terapija, toliko dana ništa nisam stavila u usta sem morfijuma kojeg sam pila. Svakodnevno povraćanje, bolovi, blago rečeno UŽAS!
Bolovi u leđima, nogama, rukama, popuštali su, dani su prolazili. Subota jutro. Kući posle mesec dana, sestra, dve najbolje drugarice, Mara i Ana, jel ima nešto lepše od toga? NE! Sve je bilo lepo, kao da se ništa pre toga nije desilo, na sve sam zaboravila. U međuvremenu, išla sam u Novi Sad zbog provere krvne slike, ugradili su mi i CVK (centralni venski kateter/Hikman) to je spas, za nas koje imamo jako loše vene (preporučujem svima). Druga nedelja kući, pravi pakao. Po dolasku iz Novog Sada, imala sam upletenu pletenicu, i kako su me čistili sa jodom pre ugradnje, sve mi je otišlo na kosu. To, za mene kobno veče, koje nikad neću zaboraviti. Mama je uzela da mi očešlja kosu, osećala sam svaku dlaku koja je padala sa glave, plakala sam, nisam mogla da dođem sebi. U glavi je stalno odzvanjalo
"Bože, zašto baš ja?"
Plakala je mama, plakao je tata. Svima je bilo strašno. Nekako sam se smirila, prvi put je uvek najgori. Ali drugo veče je dobro prošlo. Otišla sam kod mame i rekla:
"Ošišaj sve!"
U neku ruku, bilo je jako zabavno, ošišanu kosu, uzela sam, 'zgužvala' stavila između nogu i ispod pazuha i tako šetala kroz celu kuću. Kuća se orila od smeha. To je prvi i jedini iskren osmeh koji sam videla za tih mesec dana na njihovim licima. Imam i mlađu sestru, dogovorili smo se da joj ne kažemo šta se dešava, da je u pitanju samo obična žlezda. Međutim, jedno veče je došla kući iz škole, bila sam u sobi, igrala neku igricu, ona je ušla, sela na stolicu pored mene, njeno pitanje me je slomilo.
"Seko, jel ti imaš rak?"
U tom trenutku sam ostala bez teksta, pokušavala sam bilo šta da kažem, jednostavno nisam mogla. Jer, kako da budeš opušten i da kažeš detetu koje ne razume
"Da Marina, mene jede rak."
Kako?
Prosto je nemoguće. Samo sam je zagrila, plakale smo, ali i to je prošlo. Da ne dužim, terapija za terapijom je išla, svako snimanje je bilo bolje, posle šeste terapije, usledila je operacija. U životu nisam bila više uplašena! Posle šest sati provedenih u operacionoj sali, mama i tata su mogli da odahnu, sve je dobro prošlo, tumor je nestao, sve je izvađeno! Provela sam osam dana na intenzivnoj nezi, bila sam uporna, mnogo sam se namučila, dok mama i tata ne dođu u posetu, ustajala sam iz kreveta, ronila sam suze, samo da bih jedan dan mogla na nogama da ih dočekam, sa nekim osmehom. I zamislite! To se desilo! Verujem da nikad nisu bili srećniji, a i ja zajedno sa njima. Neprocenjiv osećaj. Lečenje je dalje odmicalo, svaki rezultat je bio bolji. Usledilo je i 30 zračenja, još osam blagih terapija, ali sve smo zajedno izgurali. Ništa nije moglo da nas slomi skroz! Ostali smo zajedno!
3. decembar 2014 godine. kraj lečenja
Najlepše veče u mom životu, onaj osećaj kad znate da nema više bola, tuge i svega ružnog u vašem životu što vas je pratilo za vreme lečenja. Kad znate da ćete sa osmehom leći u krevet i iz istog se buditi, odmorni i naspavani. Kad znaš da više nema buđenja u 7sati ujutro, zbog provere krvne slike. Jednostavno odahnete, kao da ste ponovo rođeni. :-)
Želim samo da Vam kažem, šta god da se desi, desi se sa nekim razlogom. I nemojte kao ja da postavljate glupa pitanja, budite spremni na sve! Na borbu za vaš život, ipak je samo jedan. I to što će vam opasti kosa, nema tugovanja! Nema sakrivanja od svih, znate da će nova narasti! Ali ipak će doći do jednog velikog razočarenja, ostaćete bez onih ljudi, za koje ste mislili da su vam pravi prijatelji. Znam da će biti teško u početku, ali što se pre naviknete na sve, verujte da nećete ni osetiti da ste bolesni, sve će brzo proći. I neka vas prati rečenica "Moglo je biti i gore, i sve će to jednom proći" :-)
Sve se to odigralo na Badnje veče. Nije mi bilo u planu da izađem u kafić sa društvom, bila sam veoma neraspoložena zbog jakog bola koji je prolazio kroz moju desnu ruku. Nakon nekih pola sata, ubedili su me, obukla sam prvo što mi je palo pod ruku, vezala kosu i na brzinu izašla iz kuće. Sastali smo se, i nesluteći šta me čeka. Pošto smo stigli u kafić, našli smo prazan sto, naručili piće, i noć je mogla da počne. Međutim, sve stolice su bile zauzete, drugarica i ja smo ostale da stojimo. Taj bol se povratio, bio je sve jači. Drug, koji je sedeo, nije hteo da mi ustupi mesto ni na 5 minuta, koji su mi, u tom trenutku bili veoma potrebni. Molila sam ga, svaki put bi me odbio. Posle nekoliko minuta prepucavanja sa njim, uhvatila sam drugaricu za ruku i rekla:
"To je to, ja više ne mogu. "
Uz njenu pomoć, izašle smo napolje.
Smestila me je na neki bedemčić, dok je, kako je ona rekla, otišla po nekog da mi pomogne, i odveze me kući. Ti minuti koji su prolazili dok se ona nije vraćala, za mene su bili kao sati. Pokušala sam da ustanem. U životu jači bol nisam osetila. Parao je preko celih leđa i prošao duž cele ruke. Preznojala sam se, osećala malaksalost. U tom momentu, pritrčala mi je sestra, koja mi je pomogla da odem do bratovog auta. Čim sam stigla kući, legla sam na krevet i nećete verovati, taj užasan bol je odjednom prestao, ustala sam, kao da se ništa pre toga nije desilo. Ali to je bila kao neka 'varka' , 'to' u meni se izgleda poigravalo sa mnom. I moram da priznam, uspevalo mu je. Ali taj, da kažem mir, nije dugo trajao. Božić, Jedan od najomiljenijih praznika svih nas. Dan mi je počeo kako treba. Bila sam srećna, ali ni to nije dugo trajalo. Uveče, između 19 i 20 časova, još jači bol se vratio, na sav glas sam vrištala, roditelji nisu znali šta da rade sa mnom. Obe smo bile u suzama, mama me je jedva obukla, svaki dodir, svaki pokret me je nenormalno boleo. Otišli smo hitno u bolnicu, dočekala me je, ne tako druželjubiva medicinska sestra. Nisam mogla ni da stojim, ni da sedim, čak ni da ležim. Rekla mi je da moram da legnem na krevet, koji nije bio udoban uopšte, kako sam legla, bol je rastao i rastao, ja sam toliko plakala, da nisam mogla da prestanem. Sestra je ušla besna u tu 'ordinaciju' i kao svi do sad, rekla je da lažem da me boli, da takav bol nije moguć, a da se ništa po telu ne primeti. Dobila sam jedan bensedin i poslala nas je kući. Preko noći sam se smirila, sutradan je sve bilo normalno, mada, kako su sati prolazili, veče se bližilo, moj strah je sve više rastao. Bojala sam se tog bola. Ali, na neko iznenađenje, njega nije bilo. Prošla je još jedna mirna noć. Rano ujutru, mama je predložila da odemo kod fizijatra, naravno, pristala sam, misleći u sebi:
"Šta me to košta? "
Malo smo čekali, prozvao nas je. Po ulasku, činio se kao okej doktor. Nisam se prevarila, bio je i veoma zanimljiv. Počeo je da me pregleda, u jednom trenutku, stavio mi je ruke na leđa, jednu na jednu lopaticu, drugu na drugu, i rekao je da ponavljam neke reči. Zadržao se na desnoj strani. Uzeo je papir, napisao hitan uput za rendgen. Odradili smo i to. Onda je kod mene usledio strah zbog mamine reakcije kad vidi snimak, i po plućima primeti da sam pušač, sa samo 16 godina. Vratili smo se kod doktora, ja sam ostala da čekam napolju, mama je ušla. Posle dobrih pola sata u ordinaciji, izašla je. Po njenom izrazu lica videlo se da nešto nije kako treba. Kada sam je pitala, odgovorila je kratko. Sve je u redu. Otisle smo na doručak. Izvadila je telefon, nazvala tatu na posao, pitala je, jel može da izađe jer moramo u Novi Sad, u bolnicu. Gledala sam je zbunjeno. Ona mi je, nekim, veoma čudnim glasom rekla da ne brinem, i da nije ništa strašno. Tata je došao posle 15 minuta, krenuli smo, prespavala sam ceo put. Kad smo stigli na to odeljenje, sva deca su mi na prvi pogled bila čudna. Nisu imala kosu, obrve, trepavice, jednostavno, sve je tu bilo čudno. Ali ja na to nisam nešto preterano obraćala pažnju. Sedeli smo u nekom hodničiću, u međuvremenu je došla sestra Andrijana, uzela snimak, i ostale papire, a mene pozvala sa sobom. Pozvala me je u intervenciju, izvadila mi krv, a braunilu ostavila i rekla:
"Miko moja, ti moraš da ostaneš večeras ovde."
Vratila sam se u taj pomalo mračan hodnik, sela pored mame i tate, suze si mi same krenule. Pokušavali su da me smire, i da govore kako će sve to proći. Ta rečenica se vrtela sto puta. Neka doktorica je pozvala mamu na razgovor. Potom su obe izašle, mama je plakala, znala sam da ništa nije u redu. Morala je da ode sa tatom kući, da bi spakovala stvari jer ja moram da ostanem na daljem ispitivanju. Teško mi je palo, nalazim se sama u svemu nepoznatom. Oni su otišli, legla sam, a vrata od sobe su mi bila malo otvorena, mogla sam da vidim jednog čoveka i jednu ženu. Smejali su se. Za mene je to bilo čudno, jer su im deca onako izgledala, mislila sam da su neki 'odvratni roditelji' kojima nije stalo do svoje dece. Pošto sam dobila neke lekove, ubrzo sam i zaspala. Od ranog jutra počinju snimanja, razne analize, posle nedelju dana urađena mi je biopsija, u toku naredna tri dana, stigli su skoro svi rezultati, i rezultati biopsije. Mama je sva srećna ušla u sobu, rekla je:
" Dobri smo, samo je jedan, nigde se nije proširio, sve ćemo sada lako izgurati."
A meni, za tih mesec dana koliko sam tu provela, nije palo na pamet da pitam šta se sa mnom dešava, jednostavno nisam znala gde se nalazim, stalno mi se spavalo, nisam imala volju za bilo čim.
29. januar 2014. godine počinje moja borba, na institutu u Beogradu.
Prva terapija, i dalje mi niko nije rekao, niti sam imala volju da pitam šta mi se dešava. Sećam se tog prvog dana, ja ne mogu da stojim na nogama od bolova, dok se mama prepire sa glavnom sestrom koja nije htela da nas primi, jer nismo imali uput, iako smo dolazili iz druge bolnice. U tom momentu, dolazi čovek, visok, onako mršav, pomalo sam bila uplašena kad sam ga videla, samo je rekao da ostajem, jer moram da se lečim. Mama je otišla da potpiše neke papire, a mene su smestili u sobu br. 1, tu su bile još dve devojčice od 12 i 13 godina, ista slika se pojavljuje kao i u Novom Sadu, bez kose, obrva, i trepavica, svi do jednog! Ali opet ja ne obraćam pažnju na to. Posle nekog vremena, isti doktor je došao u sobu, jedino što sam čula i zapamtila od svega što je rekao , je: "Imala si jake bolove do sad,a sad ćeš imati još jače, stanje je veoma ozbiljno. "
Pomislila sam u sebi
"Bože, jel može jače od ovoga?"
Došla je nova sestra, sa nekom flašom/bocom umotanom u foliju. Pali infuzomat. Vadi jedan veliki špric, srednji i neki malo manji. E tad je krenulo pravo mučenje. Koliko dana mi je trajala terapija, toliko dana ništa nisam stavila u usta sem morfijuma kojeg sam pila. Svakodnevno povraćanje, bolovi, blago rečeno UŽAS!
Bolovi u leđima, nogama, rukama, popuštali su, dani su prolazili. Subota jutro. Kući posle mesec dana, sestra, dve najbolje drugarice, Mara i Ana, jel ima nešto lepše od toga? NE! Sve je bilo lepo, kao da se ništa pre toga nije desilo, na sve sam zaboravila. U međuvremenu, išla sam u Novi Sad zbog provere krvne slike, ugradili su mi i CVK (centralni venski kateter/Hikman) to je spas, za nas koje imamo jako loše vene (preporučujem svima). Druga nedelja kući, pravi pakao. Po dolasku iz Novog Sada, imala sam upletenu pletenicu, i kako su me čistili sa jodom pre ugradnje, sve mi je otišlo na kosu. To, za mene kobno veče, koje nikad neću zaboraviti. Mama je uzela da mi očešlja kosu, osećala sam svaku dlaku koja je padala sa glave, plakala sam, nisam mogla da dođem sebi. U glavi je stalno odzvanjalo
"Bože, zašto baš ja?"
Plakala je mama, plakao je tata. Svima je bilo strašno. Nekako sam se smirila, prvi put je uvek najgori. Ali drugo veče je dobro prošlo. Otišla sam kod mame i rekla:
"Ošišaj sve!"
U neku ruku, bilo je jako zabavno, ošišanu kosu, uzela sam, 'zgužvala' stavila između nogu i ispod pazuha i tako šetala kroz celu kuću. Kuća se orila od smeha. To je prvi i jedini iskren osmeh koji sam videla za tih mesec dana na njihovim licima. Imam i mlađu sestru, dogovorili smo se da joj ne kažemo šta se dešava, da je u pitanju samo obična žlezda. Međutim, jedno veče je došla kući iz škole, bila sam u sobi, igrala neku igricu, ona je ušla, sela na stolicu pored mene, njeno pitanje me je slomilo.
"Seko, jel ti imaš rak?"
U tom trenutku sam ostala bez teksta, pokušavala sam bilo šta da kažem, jednostavno nisam mogla. Jer, kako da budeš opušten i da kažeš detetu koje ne razume
"Da Marina, mene jede rak."
Kako?
Prosto je nemoguće. Samo sam je zagrila, plakale smo, ali i to je prošlo. Da ne dužim, terapija za terapijom je išla, svako snimanje je bilo bolje, posle šeste terapije, usledila je operacija. U životu nisam bila više uplašena! Posle šest sati provedenih u operacionoj sali, mama i tata su mogli da odahnu, sve je dobro prošlo, tumor je nestao, sve je izvađeno! Provela sam osam dana na intenzivnoj nezi, bila sam uporna, mnogo sam se namučila, dok mama i tata ne dođu u posetu, ustajala sam iz kreveta, ronila sam suze, samo da bih jedan dan mogla na nogama da ih dočekam, sa nekim osmehom. I zamislite! To se desilo! Verujem da nikad nisu bili srećniji, a i ja zajedno sa njima. Neprocenjiv osećaj. Lečenje je dalje odmicalo, svaki rezultat je bio bolji. Usledilo je i 30 zračenja, još osam blagih terapija, ali sve smo zajedno izgurali. Ništa nije moglo da nas slomi skroz! Ostali smo zajedno!
3. decembar 2014 godine. kraj lečenja
Najlepše veče u mom životu, onaj osećaj kad znate da nema više bola, tuge i svega ružnog u vašem životu što vas je pratilo za vreme lečenja. Kad znate da ćete sa osmehom leći u krevet i iz istog se buditi, odmorni i naspavani. Kad znaš da više nema buđenja u 7sati ujutro, zbog provere krvne slike. Jednostavno odahnete, kao da ste ponovo rođeni. :-)
Želim samo da Vam kažem, šta god da se desi, desi se sa nekim razlogom. I nemojte kao ja da postavljate glupa pitanja, budite spremni na sve! Na borbu za vaš život, ipak je samo jedan. I to što će vam opasti kosa, nema tugovanja! Nema sakrivanja od svih, znate da će nova narasti! Ali ipak će doći do jednog velikog razočarenja, ostaćete bez onih ljudi, za koje ste mislili da su vam pravi prijatelji. Znam da će biti teško u početku, ali što se pre naviknete na sve, verujte da nećete ni osetiti da ste bolesni, sve će brzo proći. I neka vas prati rečenica "Moglo je biti i gore, i sve će to jednom proći" :-)